Hoću da ti napišem nešto ali ne znam tačno odakle da počnem…
Ali imamo problem… Ti i ja i većina ljudi koji žive na našim prostorima (ja baš i ne živim ovde stalno ali ajde).
Nego da te pitam ja nešto…
Da li se osećaš bezbedno na ulici kada pročitaš poslednje novine?
Možda se ne plašiš za sebe lično, ajde, to je ok (ako imaš ruku ko lopatu)…
Medjutim sigurno imaš ženu, muža, dete, majku ili oca…
Da li znaš da su neki ljudi sa kojima čekaš u marketu samo ”bomba koja čeka da esplodira”, prava ”nagazna mina”…?
Jedan pogrešan pogled i spremni su na postupke koje gledaš u horor filmovima samo.
”Ne, neće to mene”, sad kažeš…
Nadaj se…
Sve dok te jednog dana ne pozovu iz policije za nekog tvog.
Pu pu pu, daleko bilo.
Šta pričaš to?
Kažem ti, svi smo u opasnosti.
Svi smo u istim govnima…
A odakle to, šta je pogrešno sa tim ljudima?
Nije ništa pogrešno…
Ono što je najgore je što i ti imaš monstruma u sebi… U nekoj tamnici tamo dole zatvorenog… Neke misli koje same dodju kada se probudiš u 3 ujutru pa ne možeš da zaspiš… Kada se pitaš ”šta mi je da pomislim ovo”… Te misli iz senke koje svi imamo i kojih se stidimo…
Medjutim, ne brini, nije to tako strašno…
Nisi ti ubica niti ćeš iskasapiti nekog na ulici ko ti stane na žulj…
A ko onda hoće?
Šta je to što ubija?
Ništa drugo nego ”Znaš ti ko sam ja za njega-nju?”… Ili ”Ti takav-a meni ovakvoj-m nešto pričaš”…
Ovo je govor ega… Glasa koji kaže ”prava muškarčina ne cmizdri”… Ili ”tebe da vucara jedna ovakva”…
Problem je ljudi moji što mnogi puštaju ”ovaj glas” da upravlja postupcima…
I to impulsivno i bez razmatranja posledica… Prava eksplozija da se zadovolji to unutrašnje veličanje…
Neki dan sam bio napolju i pomagao devojci da se parkira (jer je tek položila)… U povratku sam se mimoišao sa momkom i devojkom koji su se držali za ruke (bio je uzan prolaz) gde me je muškarac pogledao izbezumljeno i pitao mogu li da se ”pomerim malo” negde kada su bili 2m od mene…
Eto još jedne ”nagazne mine”…
Svi oni mislie da su ”iznad” drugih… Umišljene veličine koje će sve uraditi da potvrde glas tog unutrašnjeg ega…
Medjutim ne krivim ih… A nemoj ni ti… To je najlakša stvar (još je lakše biti oni zapravo).
Nego kako da pomognemo je pitanje…
Ne znaš šta da ti kažem ali eto bar da počnemo sa onoliko koliko svako može da uradi…
Vaspitavaj svoju decu… Koliko god da ih voliš nemoj da budu ”prezaštićena” i i pod staklenim zvonom — još manje da veruju da su ”bogom dani”… Uči ih da nemaju prava da drugima ”sole pamet” o stvarima koje ih se ne tiču…
Prošao sam dosta zemalja i naši prostori su jedino mesto gde će te u društvu pitati ”šta si obukao te duge rukave, juni mesec je, kako ti nije vrućina?”…
Razvijenija društva znaju da je svako dovoljno pametan da radi onako kako misli… U Nemačkoj na primer, možeš obući jakni i staviti rukavice u julu i videti se sa društvom. Niko te neće ni čudno pogledati a još manje pitati šta…
Dakle stvari koje me se ne tiču nemam ni prava da komentarišem. Šta će neko raditi sa svojim telom?
Ja mogu da imam mišljenje o tome šta treba a šta ne ali ne mogu nikome da zabranim išta (jednostavno nemam prava).
Još manje da ih fizički sprečim da ne rade ono što oni žele sa sobom…
Čak i ako si roditelj nemaš prava na to ni nad svojom decom (posle nekog vremena)…
Ono što možeš jeste da ih naučih da izbor nosi posledice i koje su to posledice ali tu tvoje zalaganje prestaje…
Dakle, niko nema prava da nameće drugima bilo šta što ih se ne tiče.
A šta ćemo sa ljudim koji već imaju problem sa ovim?
Pa bar da probamo da sklonimo tabu da su ljudi kod psihijatra ili psihologa ludi…
I ja sam sam išao i kod psihijatra i kod psihologa kada mi je to bilo potrebno…
Ajde da probamo da utičemo na ljude za koje znamo da im treba stručna pomoć da tu pomoć i traže…
Radije nego da se ”kuva” nešto duboko dole i odjednom eksplodira…
Dakle nije ništa sramota… I u redu je da se traži pomoć.
Ako imaš misli sa kojima ne možeš ”na kraj” ili ako se plašiš čega, odi i pričaj sa stručnim ljudima… Bolje nego ovo drugo zasigurno…
Ljudi u Holandiji često šetaju goli po stanu… A nemaju zavese uopšte… Kada sam jednom pričao sa jednim holandskim prijateljem i pitao ga o tome… On mi je rekao sasvim hladno…
To nije sramota gologuzana već onih koji ih gledaju… (gologuzani su svakako u svom stanu i nikoga se ne tiče šta drugi ljudi rade pod svojim krovom).
Dakle, gledaj svoja posla i nemoj da brineš ”šta će drugi da kažu ili šta će drugi da misle”. (Ali isto ne daj zapravo sebi ono što nije u tvojoj nadležnosti.)
Pre nego što se odjavim, još ovo hoću da kažem.
Probaj da malim stvarima poboljšaš svima dan.
Ne sviraj u saobraćaju. Stani pešacima. Ako ti djubre padne van kante sagni se i baci ga ponovo gde treba. Ako si pešak pokaži LIKE palcem vozaču koji ti stane… Svi smo zauzeti i svi žurimo… A u stvari svi se vozimo istim brodom…
Jednom kada sve prodje ležaćemo u grobovima jedni pored drugih…
Baš jednaki u svemu.
Šta je sada različitno da dajemo sebi zapravo da smo bolji od drugih!?