REDITELJ: Brian Percival
GLAVNE ULOGE: Sophie Nelisse, Geoffrey Rush, Emily Watson, Roger Allam, Ben Schnetzer
TRAJANJE: 120 minuta
“Reči su život” – Max
Plavooka Lizel (Sofi Nelis) tokom Drugog svetskog rata dospevaju u jednu nemačku hraniteljsku porodicu. Njen mlađi brat je upravo preminuo, a majka je napustila kako bi pobegla od nacista, koji je traže zbog njenih komunističkih uverenja. Lizel dospeva u kuću „dobrih Nemaca“ koji odbijaju da postanu deo Hitlerove „politike“. Nežni Hans (Džefri Raš) i hladna, džangrizava Roza (Emili Votson) pokušavaju da preguraju zle dane i prežive nemoguće, a da ostanu čistih ruku. Nedugo poslije Lizelinog dolaska, naći će se na prvom ozbiljnom iskušenju – jedan dečak jevrejske krvi zakucaće na njihova vrata kako bi zatražio spas od sigurne smrti.
Film „The Book Thief“ odiše bajkolikom atmosferom koja je jedva prožeta sitnim ugrizima realnosti. Govori o užasavajućoj Hitlerovoj Nemačkoj, ali ni na trenutak ne prlja ruke i ne prikazuje bolne slike stradanja žrtava nacizma. Da kukasti krstovi nisu okačeni na sve strane, mesto u koje je smeštena radnja izgledalo bi kao sa božićnje razglednice. Nacisti se vide u svega nekoliko kadrova, a nekoliko leševa prikazanih u filmu više liče na usnule, nego na ubijene ljude. Čak nijedan od najužasavajućih zločina prema umetnosti koji su nacisti napravili – paljenje knjiga na džinovskim lomačama – ne deluje toliko strašno. Reditelj se pobrinuo da napravi „čist“ film koji će moći da gleda cela porodica. Problem sa ovakvim „porodičnim“ filmovima (u nedostatku srećnijeg termina) je u tome što se obično radi o ostvarenjima koja vrlo retko uspevaju da zaokupe pažnju svih generacija. Kada je u pitanju „The Book Thief“, ovaj cilj u potpunosti uspeva zahvaljujući gomili predivnih detalja kojima se reditelj iskupljuje za brojne naivnosti u filmu.
Lizel dolazi u hraniteljski dom ne znajući da čita i piše. Bez obzira na to, devojčica je već fascinirana knjigama. Prvo delo koje je „zvanično“ pretvara u kradljivicu knjiga je „Priručnik za grobare“, do kojeg dolazi na sahrani mlađeg brata. Kada Hans shvati da Lizel ne zna da čita, pomaže joj da pronađe način da brzo nauči slova. Devojčica većinu vremena provodi u podrumu kuće pišući nove, tek naučene reči po zidovima i pokušavajući da ih upamti. Odličan detalj je sklapanje prijateljstva između Lizel i dečaka koji idealizuje Džesi Ovensa (crnca koji je postao junak Olimpijskih igara 1936. godine, kada je Hitler odbio da mu uruči medalju) i farba lice u crno da bi ličio na njega, na opšte zaprepašćenje svoje arijevske porodice.
Kada jevrejski mladić u nevolji, po imenu Maks, stiže u njihov dom, ona mu sumorne dane prekraćuje čitajući mu (ironično) „Nevidljivog čoveka“ H. DŽ. Velsa. Takođe, Lizel mu donosi „klimatske izveštaje“, odnosno opisuje mu sve ono što zarobljen u podrumu ne može da oseti – miris kiše, boju neba, namrštena i nasmejana lica prolaznika, dodir snega… Jedina knjiga koju Maks ima je Hitlerov „Mein Kampf“. Nikome ne dozovoljava da je uzme u ruke, pa čak ni Lizel. Na kraju, Maks bijelom bojom farba sve stranice, prekrivajući Hitlerove riječi, i poklanja Lizel knjigu kako bi u nju zapisivala svoje misli. Od knjige pune mržnje pravi sveščicu spremnu da primi sve devojčicine predivne priče kojima ga je održavala u životu onda kada mu je bilo najteže.
OCENA: 7
Izvor: Pobeda.Me