REDITELJ: Joseph Gordon-Levitt
GLAVNE ULOGE: Joseph Gordon-Levitt, Scarlett Johansson, Julianne Moore, Tony Danza
TRAJANJE: 90 minuta
Eh, ti divni muško-ženski odnosi. Uvek zahvalno štivo i neiscrpan bunar ideja za realizaciju filma, posebno ako uzmemo u obzir da se posla lati neko od koga bi se mogao izroditi kreativan scenarista, režiser sa jasnom vizijom, dok je ono treće, glumu, već odavno apsolvirao. Iako u tridesetim, duže vremena je ime koje garantuje kvalitet, a vreme će pokazati koliko je jak kao jedan od glavnih pokretača te sve mnogobrojnije mlade snage američkog nezavisnog filma, koja ne sedi kući prebacujući kanale, gledajući u plafon, moleći nebo da im „baci“ neki zanimljiv scenario. To je garda ljudi zasukanih rukava, svežih ideja i volje da naprave nešto u čemu će sa guštom glumiti i obavljati taj tako prokleto lepi, ali nesigurni posao filmskog gastarbajtera.
Sa pravom mogu reći da je Džozef Gordon Levit (Joseph Gordon-Levitt) kao vešti pekar ispekao sva tri „zanata“ i dodao onaj tajni začin što ga izdvaja iz plejade ostalih. Šmokljan iz simpatične „teen“ komedije već poodavno nas oduševljava svojim glumačkim kreacijama i mudrim odabirom uloga. Ovaj njegov prelazak i iza kamere i prosipanje mastila na papir je logičan sled događaja osobe koja voli i oseća film. Zaista mi se sviđa sa kojeg je stajališta postavljena ova priča o mladiću vojnički strogo zalizane frizure, koji ima svoj ustaljeni tempo života. Radi kao barmen, a kada ne radi sa strogo muškom ekipom smuca se po diskotekama, uspešno baca mamce za „one night stand“, pedantno pumpa mišiće u teretani, redovno ide u crkvu nedeljom, a nezaobilazan je i porodični ručak. Savršen momak, zar ne ?
E pa nije. Ima nešto bez čega naš Don Džon ne može. To mu dođe kao kiseonik, uživanje u pornografiji. Kao što je pedantan u izgradnji bicepsa i tricepsa, kao i u izgovaranju molitvi, tako je i seka persa oko čistoće stana. Na površini idealan dasa, svaka mama bi ga poželela za zeta, ali pre svega on je neuravnotežena osoba koja u saobraćaju lako gubi živce, koja se boji intimatizacije i normalnog odnosa sa suprotnim polom. Život mu se sastoji od kratkotrajnih zadovoljstava, pa tako ni u seksu ne uživa, jer ga obavlja rutinski, mehanički i bezosećajno. Vrhunac ekstaze jedino doživljava gledajući pornografiju, sanjajući te idealne grudi, zadnjicu, stvarajući pogrešnu percepciju o tome šta bi ga zadovoljilo. Ukratko samoću doživljava kao prednost, a ne kao manu. U takvom stvorenom ambijentu upoznaje (što bi rekao Dadli Mure desetku), plavušicu bujnih grudi, čvrste zadnjice, kao za njega građenu Barbaru Šugarmen (Scarlett Johansson). Nakon prvotnog odbijanja u njemu se rađa još jača želja da je osvoji, pa je pronalazi na društvenoj mreži i ugovori sastanak. U taj „ideal“ se zaljubi kao budala, ima osećaj da je spreman za vezu, samo kako da veza dvoje površnih ljudi može da profunkcionira? Naravno samo lažima i obmanjivanjem…
Donekle žalosno, ali u isto vrieme i duhovito bilo je gledati tu umetnu tvorevinu od veze, gde Levit u tim svojim porukama ne otkriva toplu vodu, ali svakako poentira na pravi način, da za sve dobro i zdravo u vezi ne treba jednostrano mišljenje, ne valja se prilagođavati osobi, da bi se ona slabija strana gušila, dok se druga ponaša kao da raspolaže sa dušom i telom partnera i tretira ga poput kućnog ljubimca koji prolazi svojevrsnu dresuru. Levit nam ugodno u zadnjoj trećini filma plasira da nju/njega i njenu/njegovu različitost treba prihvatiti, ali i nadograditi, da bi ona bila karakterno zaokruženija, konkretnija i bogatija.
Ulaskom trećeg lika u vidu iskusne žene (Julianne Moore) našem junaku se otvaraju i neka druga vrata spoznaje. Ona deluju opuštajuće i daju uspešnu protivtežu momentima unutrašnje teskobe i nekontrolisanog besa. Glumačka ekipa na čelu sa Gordonom Levitom je maestralno odradila svoj zadatak. Svaki lik je lepo zaokružen, karakterno prepoznatljiv i, u neku ruku, složićete se sa mnom erotiziran do najviše moguće granice. Posebno se to odnosi na Skarlet Johanson, čiji miks iritantnosti i površne romantike pomešan sa prirodom njenog seksipila zrači i stvara neku čudnu privlačnost koja te polako usisava dok potpuno ne ovlada tobom. Ako te takva ščepa komotno na čelu možeš napisati „zbogom slobodo“.
Što se tiče režije, lepo je to isprovocirao i potencirao Džozef. Kao u Groundhog Day-u ponavljao je scene. Recimo, ulazak u teretanu, ispovedavanje u crkvi, teror u saobraćaju, otvaranje hrama pornografije laptopa i sedanje na stolicu, bacanje ubrusa u koš, porodičnog ručka gde u liku urnebesno smešnog Tonija Dance (Tony Danza) parodira stariju verziju Don Džona, čak i iste potkošulje nose, sestru koja je 24 sata na mobilnom i kaže jednu jedinu, a najpametniju rečenicu u filmu itd. To su svakako plusevi, kao i ona klišeizirana limunada od filma koji on i Skarlet gledaju. Čening Tejtum i En Hatavej kao epizodisti kroz taj imaginarni film bolno ismevaju njihovu vezu. Zadrti i manje zadrti pornoljupci će kroz brze klipove prepoznati i poneku heroinu švedskih akcionih filmova.
Zaključak se nameće nekako sam po sebi. Muškarci, nemojte sa sramiti što nas je Levit kao takve prikazao. Jednostavno istupite i priznajte pre svega sebi, pa onda drugima. Jeste, u dobra doba ličim ili sam ličio na Don Džona.
OCENA: 8
Autor recenzije: Adnan Pandur